市州--四川频道--人民网

На?бро?ни?е религи?е света.

百度 在这种姿态背后，是美国政坛跨党派的对华警惕意识正迅速蔓延。

Религи?а представ?а скуп културних система, система верова?а, и погледа на свет ко?и се односе на човека и ?егов однос према Богу и свету ко?и га окружу?е. Религи?а има потребу да об?асни порекло и смисао живота, човека и универзума.

Праксе различитих религи?а могу садржати: проповеди, богослуже?е, приноше?е жртви, различите обреде, празнике, иници?аци?е, начине сахра?ива?а поко?ника, склапа?а брака, медитаци?е, музику, уметност, плес и друге аспекте ?удске културе. Ме?утим, посто?е примери религи?а за ко?е су неки или многи од ових аспеката верова?а или пракси одсутни.

По?ам религи?а настао ?е од латинског глагола religiere - повезати. Ова? термин први пут ?е употребио Лактанци?е, хриш?ански филозоф, 4. век, говоре?и о вези човека са природом, другим би?има и Богом.

Посто?е три основна приступа по ко?има се може посматрати религи?а као феномен. То су: суб?ективни, об?ективни и суб?ективно-об?ективни приступ.

Са становишта об?ективног приступа, религи?а се не може испитивати као свака друга по?ава.

Суб?ективни приступ захтева другачи?и приступ религи?и него осталим стварима.

По тре?ем ставу, сматра се да се не може поре?и суб?ективно, ни об?ективно код религи?е, ?ер ?е она синтеза об?ективног и суб?ективног. У зависности од друштвено-политичке ситуаци?е и идеологи?е, посто?и више тумаче?а религи?е.

Религи?а ?е друштвена по?ава ко?а подлеже одре?еним законима наста?а?а, разво?а и неста?а?а. Религи?у можемо дефинисати и као духовну повезаност ?едне групе ?уди са неким вишим, светим би?ем, односно Богом.

Ве?ина религи?а подразумева уче?е ко?е се односи на суштину, сврху и порекло свега посто?е?ег. Тако?е, религи?а подразумева и одре?ене облике верских за?едница, као и одре?ене обреде, ритуалне рад?е ко?е се обав?а?у на посве?еним местима, односно у одре?еним институци?ама (цркве, ?ами?е, синагоге, храмови...).

Теори?е и настанак религи?а

Разни религи?ски симболи

Први облици религи?е ?ав?а?у се ?ош у првобитно? ?удско? за?едници као последица човековог схвата?а да се многе ствари у природи дога?а?у и без ?егове во?е и да он на те по?аве не може утицати нити их контролисати. Такве по?аве су нпр. суше, поплаве, му?е, громови и слично. Тако ?е чов?ек сазнао о посто?а?у виших сила, те су у ?еговом уму настали први облици ?богова“ ко?и су симболизовали ?единствене мо?и ко?е влада?у човековим посто?а?ем. Човек ?е насто?ао ове више силе умилостиви молитвама и жртвова?ем.

По?ам религи?а преузет ?е у европске ?езике из латинског. Римски писци изводили су реч 'религио' из глагола relegere: поновно читати, опет размиш?ати (?ер о божанским стварима треба увек поновно размиш?ати) или из religare: привезати (?ер рели?а веже ?уде с боговима и из ?е следе обавезе према тим вишим силама) или из reeligere поновно узети, поновно изабрати (чиме ?е наглашен дуб?и смисао во?не и чувствене повезаности с богом). Рим?ани су првобитно означавали изразом ?религи?а“ само сво?у властиту: тачно испу?ава?е дужности наспрам виших сила признатих од римске државе. Славенска реч вера (старослов. věra) ко?а донекле коинцидира у значе?у с по?мом религи?а изводи се из кори?ена *uer (авести?ска var: веровати, држати истинитим, лат. verus: истинит, нем. wahr: истинит) и можда првотно значи приа?а?е уз истину, избор изме?у истине и неистине, добра и зла.

Током времена по?ам религи?а попримио ?е многа и различита значе?а и нема оп?еприхва?ене дефиници?е религи?е. Некима ?е она само врста ос?е?а?а (чувства, дожив?ава?а) што не подлеже логичком ни моралном просу?ива?у. То ?е мистично осе?а?е ?единства с бесконачном стварнош?у, дожив?а? бесконачности, ос?е?а?е апсолутне зависности, дожив?а? свега у свету као бож?ег дела, ос?е?а?е божанства у души, дожив?а? ?единства с богом, сусрета с божанством, са свети?ом и слично. За разлику од тога, мисли се да ?е религи?а посебна свест и то имагинарни облик или степен свести о односу коначног духа према апсолутном духу, свест о сво?о? истоветности с Апсолутом. Мисли се, тако?е, да ?е религи?а у?едно и ос?е?а?е и свест, а да уз то ?ош садржи богоштовне и обредне рад?е.

Религи?а ?е и покуша? да се об?асни порекло нечега што ?е необ?аш?иво на природан начин, затим покуша? да се докучи порекло и сврха ?удског живота и света. Многи истичу присну везу морала и религи?е, а неки тврде да су морални мотиви оно на?важни?е, па и ?едино важно, што религи?у чини религи?ом. Карактеристично ?е и гледиште да ?е религи?а жуд?а за немогу?им, недостижним, непо?м?ивим, затим же?а за иск?уче?ем из свакидаш?ице и утону?ем у блажено споко?ство духа, у нирвану.

Различите одредбе религи?е означава?у различите компоненте религиозности, не иск?учу?у се уза?амно, него се допу?у?у и воде зак?учку да ?е религи?а ?едан начин живота човека поред ?еговог световног или профаног живота. То ?е живот ко?и ?е осе?а?има, мислима и делима усмерен према надособном, над?удском, сврхунаравном ци?у, живот посве?ен богу. Удво?еност живота на профани и религиозни дожив?ава се и схвата као разлика, па и супротност, телесног и душевног живота, наравног и сврхунаравно усмереног, вар?ивог и правог, грешног и крепосног, пролазног и онога коиим се антиципира и заслужу?е вечни живот, затим као присутност вечног и апсолутног живота у временитом и релативном, као дво?ство идеалног и зби?ског живота.

Религи?а се тумачи и као идеална (измаштана) компензаци?а ма?кавости стварног живота, као духовно одбацива?е реалности и протест против животне беде. У неким религи?ама верници веру?у да ?е ?ихова религи?а сврхунаравног порекла, да ?е откриве?е или об?ава ?удима сврхунаравног би?а, да ?е настала као чудесно надахну?е писаца светих списа. То ?е, заправо, ?ош недиференцирана митска свест као води?а понаша?а, што ?е у?едно ритуално-забавна игра, маги?а и уметничко-фантастична репродукци?а стварности. С развитком животног искуства и рационалне спозна?е митска свест подлеже логичко? критици и логичко? преради, а из тога односа митоса и логоса наста?е филозофи?а и филозофска рационализаци?а митског в?ерова?а. Филозофи?а ?е од почетка у опозици?и према митско? религи?и, али се употреб?ава и за рационалистичку прераду и одбрану верске об?аве или откриве?а. Овом прерадом и одбраном народна религи?а прераста у теолошку форму религи?е.

Прилаго?ива?е филозофи?е религи?и не иде без прилаго?ива?а религи?е филозофи?и. ?едан модерни резултат вековног насто?а?а да се превлада дуализам об?ав?ене (верске) и прона?ене (емпири?ско-рационалне) истине ?есте и теолошка секуларизаци?а религи?е. Наиме, у теолошко? религи?и ?ав?а се теж?а ка демитологизаци?и верске об?аве, да би приста?ала данаш?ем човеку. При томе се напушта дво?ство наравног и трансцендентног света да би се, уместо тога, истакла разлика изме?у два ста?а ?удског света: изме?у овога што га имамо, пуног мрж?е и неправде, и буду?ег сретног (блаженог), када ?е три?умфовати правда и ?убав ме?у ?удима. Трансценденци?а у том новом контексту значи духовно надилаже?е датости или есхатолошки импулс света, чиме се модернистичка теологи?а приближава световним доктринама о радикално? промени стварности.

За религи?у су битна два верова?а: вера у посмртни живот и вера у бога. Мисли се да ?е чи?еница ?удске смрти на?важни?а за опстанак религи?е. На??ачи ?удски страх, страх од смрти (?смртни страх“ ?есте врхунац страха), носи ?еднако снажну во?у да се не умре, а религи?а покушава да задово?и ту теж?у вером у загробни живот. Религи?ски по?ам смрти не значи кра? особе, нестанак заувек, него значи границу изме?у два начина живота, смртног и посмртног. Посмртна судбина особе ?е различито замиш?ена у разним религи?ама. Код Хомера ?е то тегобно животаре?е у ?царству сене“. По ?едном хриш?анском верова?у, након смрти долази ускрсну?е у поновни и вечни телесни живот особе. У ори?енталним религи?ама веру?е се да ?е смрт ?едног тела пресе?е?е душе у друго тело, како би се, на кра?у дуге одисе?е кроз телесност, бесмртна душа смирила у спо?у с универзалним духом. Карактеристично ?е верова?е да у часу смрти бесмртна душа напушта смртно тело и улази у вечно царство духа. Верске представе о смртном разлазу душе и тела и о самосталном животу личне душе сродне су дети?асто? вери прачовека да свако има свога та?анственог дво?ника. Та? ?alter ego“, ко?и чудесно савладава простор и време, приказивао се наивно? свести као човеч?а сена, као од?ек гласа, као одраз лика ?иза“ глатке површине; он ?е у сновима напуштао тело и одлазио ко?екуда, остав?а?у?и човека ?као без душе“; боравио ?е у телу као диса?е (?душа“, ?дух“ долази од ?дува?а“) и напуштао га с послед?им издиса?ем. Дво?ник ?е, дакле, некад би?е поред би?а, а некад би?е у би?у. Митске предо?бе о дво?ству особе прерасле су у теолошке по?мове о двема супстанци?ама, телесно? и духовно?, смртно? и бесмртно?.

Савремена верска мисао, као и знача?ни верски мислиоци прошлости, не инсистира на дословном значе?у традиционалних верова?а у посмртни живот, него тражи неке смислене поруке у тим верова?има. Тако ускрсну?е из мртвих, на начин Христовог ускрсну?а, не треба схватити као фактички дога?а?, него као есхатолошки ?дога?а?“; треба веровати да ?е након живота у мрж?и и неправди до?и владавина правде и ?убави. Кад ?е реч о ускрсну?у особе, то треба схватити да ?е особа ?изнад смрти“, да нико нема права на ?ену смрт (као што, на пример, сама особа располаже животом и смр?у дома?е животи?е). У ?едном сличном насто?а?у дошло се до по?ма тзв. партиципативне бесмртности. Она значи да смо бесмртни по суделова?у у баштини човечанства и по томе што ?емо и сами бити башти?ени. Када се у религи?и замиш?а да ?е прави ?удски живот она? посмртни и вечни, онда то значи да прави живот има особа ко?а ?е стекла бесмртност у смртном животу, па живи упркос сво?о? физичко? смрти. Она посмртно суделу?е у животу особа. Иначе, сама вечност у дословном и домиш?еном значе?у - т?. кад би време истекло, ?стало“, нестало - била би бескра?но гора од на?горе временитости. Истакнуто ?е да душа у вечности не би ни се?а?ем на сво?у прошлост избегла потпуну апати?у. (Понав?а?е стотинама мили?арди пута ве? познатих епизода прошлости стварало би бескра?ну досаду, а духовна активност гасила би се прогресивно чим би престала телесна активност.)

Из вере у загробни живот ?уди следи вера и невид?иво и вечно ?царство сена“ или у наднаравни ?други свет“, наста?ен та?анственим би?има што влада?у природним по?авама и ?удским судбинама. То су над?удска би?а с многоструко уве?аним ?удским мо?има, обоготворени ?уди или човеколики богови. Вера у мноштво богова замиш?а божанске односе и за?еднице по моделу ?удских односа и за?едница. Зема?ско? хи?ерархи?и одговара небеска хи?ерархи?а с ?едним врховним богом ко?и подсе?а на зема?ског патри?арха или монарха. Небески патри?арх или монарх с временом поста?е апсолутни небески владар и на?зад оста?е ?едини прави бог, с бро?ном свитом ан?ела и светаца, сличних дворским досто?анственицима. Тако ?еднобожачка религи?а наста?е из многобожачке религи?е.

Бог

Главни чланак: Бог

?едини прави бог се различито замиш?а у разним монотеистичким религи?ама, али се ве?ином сматра да ?е духовно би?е ко?е се може утеловити (инкарнаци?а), да ?е вечан, да ?е творац света и да влада светом, да ?е свемо?ан и свезна?у?и, затим да ?е особно би?е (?една особа или ?единство више особа) с на?вишом мером моралности (апсолутно праведан, апсолутно добар и др.). Обично се сматра да ?е бог врховно би?е, на?више би?е, би?е би?а, бивство свега, порекло и сврха свега, оно што ?е на?виши степен апстракци?е и генерализаци?е. На?апстрактни?е и на?општенити?е ?е на?ма?е одре?ено, т?. неодре?ено ?е.

Посто?и теолошко схвата?е да богу припада?у само негативне одредбе (?негативна теологи?а“), т?. да не може се знати шта ?е бог, него само шта бог ни?е. (Каже се, на пример, да бог ни?е начи?ен, да ?е нестворен, неро?ен, неизмеран, вечан т?. безвремен, непромен?ив, неизрецив и сл.). Тиме ?е имплицирано да богу не приста?у световне одредбе, да бог ни?е то што ?е свет. Чим се истиче да ?е бог друкчи?и (distinctus) од света, реч ?е о односу бога и света.

Верски мислиоци од давнина траже рационалне доказе бож?е егзистенци?е. Посебно су позната три тзв. класична доказа бога: онтолошки, космолошки и телеолошки. Верски и остали мислиоци су и оспорили све досадаш?е доказе бога. ?едни мисле да се бож?а егзистенци?а уопште не може доказати, а други дода?у да бог и ни?е егзистенци?а. Знача?но ?е да се сви познати докази бож?е егзистенци?е изводе из егзистенци?е света. Сматра се да бог очиту?е сво?у божанску природу и себи и свету односе?и се као божански суб?ект према свету-об?екту, те да ?бог без света ни?е бог“. Прво одре?е?е бога односом према свету дано ?е у верова?у да ?е бог створите? света. Према библи?ском миту о постанку света, бог-створите? производи сво?е створе?е методично, по логичном редоследу, слично човеч?о? производ?и. Свако? фази производ?е претходи замисао (?реч“, логос, про?ект, наум) произво?ача ко?а се затим опредме?у?е. Ту се бог открива као стваралачка ?реч“, логос, смисленост света (промисао), т?. оно по чему ?е свет космос, а не хаос. Теолози одавно тумаче да бож?е ствара?е ни?е ?еднократан и свршен чин, него вечни процес, што ?е ре?и да светски поредак (?реч“, логос, космичка законитост) стално мора надвладавати бесмисленост (протуречност, хаос) у свету. Тако ?е бог оличе?е смислености, реда, законитости ко?ом се свет брани да не пропадне у хаосу, нереду, бесмислу.

Створите? ?е суб?ект према створе?у-об?екту. За богоштов?е ?е карактеристична вера да ?е бог особа, те да ?е однос бога и човека лични однос, однос особа. Човек ?е сличан богу (?слика и прилика бож?а“) тиме што ?е особа, т?. самосвесно слободно би?е. Веру?е се да човеч?и дух потиче од бога, да ?е божански дар и састо?ак човека. Веру?е се, тако?е, да бог ни?е само у човеку оно што човека чини особним би?ем, него да ?е и особа изван и изнад ?удских особа. Бож?а особа ?е у?едно иманентна и трансцендентна човеч?о? особи, бог ?е у?едно иманенци?а и трансценденци?а света.. За митску религи?у ?е карактеристично верова?е да бож?а ?оностраност“ (трансценденци?а) према свету претходи бож?о? присутности у свету и у човеку (иманенци?и). Ме?утим, ово чудно дво?ство бож?е особе изгледа сасвим обично кад се препозна као особно дво?ство ?едног оца породице или племенског поглавице или монарха. Pater familiae ни?е само ?една особа од ко?е потичу ?егови потомци, у чи?им жилама тече ?егова крв и чи?и се особни идентитет обилежава и ?еговим именом. Не припада он само ?има као ?ихово одре?е?е, него и они ?ему зато што припада?у породице ко?у он особно представ?а. Он ?е личност и у ?има и над ?има, а култ предака ?е свакако елементарни вид богопоштов?а или поштова?а ?бога-оца“. Споменуто дво?ство бож?е особе има световно значе?е и кад се посматра као чисто духовни однос бога и човека. Наиме, ?удско би?е не долази на свет као особа. Оно поста?е особа по ро?е?у, када стекне дух рода, т?. када овлада искуством претходних и затечених генераци?а (у виду усменог и писаног преда?а). Тако човеч?и род преда?е обуком дух човеку, као што ?е бог удахнуо душу легендарном праоцу Адаму, т?. иманентни дух особе потиче од трансцендентног духа, од духа духова.

Спо?аш?и однос и дуализам бога и света у митско? религи?и одавно ?е изазивао рационалистичку свест да га превлада монистичком рационализаци?ом религи?е. У резултатима тих насто?а?а ?ав?але су се трансформаци?е теизма ко?е су водиле религи?и без бога (у смислу ?едног сврхунаравног би?а). Сво?евремено ?е деизам заговарао ?религи?у ума“ у ко?о? нема места сврхунаравним силама, чудесима и надумним догмама. Богу ?е остав?ена улога иници?алног импулса природног збива?а, а након тога ?единог бож?ег дела не оста?е битна разлика изме?у бога и природе. Панентеизам ?е учио да све почива и живи у богу ко?и ?е промен?ив и непромен?ив у?едно, временит и вечан, мноштвен и ?едан, актуалан и потенци?алан, контингентан и нужан, створен и створите?, узрок и учинак, коначан и бесконачан, она? ко?и у?едно бивству?е и поста?е, а у свему томе ?е ?еднако савршен и свет. За разлику од ове непотпуне идентификаци?е бога и света, пантеизам их из?едначу?е у том смислу што учи да ?е свет у бити ?еднак богу, да су створите? и ствара?е подударни, да бог и свет нису две одво?ене реалности.

Бог ?е само име за смисленост света. Атеизам ?е порица?е бога као ва?ског узрока света и утолико има за претпоставку теизам. То ?е ?пос?ед?и степен теизма“ у виду ?негативног призна?а бога“. Термин ?атеизам“ се не употреб?ава ?еднозначно, т?. само у смислу ?одсутности бога“. Некада су и хриш?ане називали атеистима зато што су одбацивали многобожачко верова?е да ?е свет ?пун богова“. У модерним стру?ама демитологизаци?е традиционалног богоштов?а напушта се по?ам бога као сврхонаравног особног би?а. Протагонисти теологи?е ?бог-?е-мртав“ (Gott-ist- tot Theologie) уви?а?у да наша култура ни?е више ?трансценденталистичка“ ни ?сакрална“, него ?иманентистичка“ и ?секуларна“, а такво? култури бог ни?е нужан. Он ?е постао ?ирелевантан“ и ?мртав“ за модерни свет. Неки налазе атеизам и у еван?е?има и зак?учу?у да ?е бог ?умро у Исусу Христу“. Мисли се да ?е управо персонификаци?а бога у виду сврхунаравне особе крива за ?смрт“ бога у нашем времену. Прогнозира се да ?е буду?е хриш?анство напустити сваку иде?у о бож?о? владавини над човеком, ?ер бог ни?е прво и на?више би?е у хи?ерархи?и би?а. Он се не налази изван ствара?а и бивства, него ?е у ?има. Предлаже се напушта?е и самог термина ?бог“, а да се уместо ?ега на?е други термин ко?и би бо?е изражавао заповед ?убави ме?у ?удима. Данас ве? прелази у популарну свест по?ам бога као ?убави (Deus caritas est). ?убав ни?е ?едно би?е нити ?една егзистенци?а. Она ?е у би?има и ме?у би?има као начин ?ихова егзистира?а. Она ?е ?живот за друге“ или проегзистенци?а као прави (спасоносни) начин егзистенци?е би?а. Кад се говори да ?е бог особа, онда се заправо исказу?е да особност има на?вишу вредност у структури света. Сви искази о богу мора?у се схватити као искази о на?вишо? вредности особних (интерперсоналних) односа.

У назначеним теолошким секуларизаци?ама бога може се наслутити зак?учак да се иза тога на?важни?ег религи?ског по?ма кри?е овосветски садржа?: то ?е увек неки принцип ?удског за?едништва ко?и се сматра нужним за опстанак ?удске индивидуе. Буду?и да увек има разлике изме?у самог принципа и ступ?а ?егове остварености (неостварености), то ?е право (спасоносно) за?едништво ?уди ?с оне стране“ ?иховог емпири?ског живота у за?едници. Тако ?е, на пример, старозаветни бог оличе?е моралне законитости (?онострани“ законодавац) нужне за одржава?е целине ?евре?ског народа пред опаснош?у од племенског сепаратизма и од страних осва?ача. Зато ?е ?ахве - бог веома ?убоморан на друге богове и заповеда ?евре?има да пошту?у само ?ега. Новозаветни Христ ?е оличе?е ?убави као проегзистенци?е, т?. филантропског света ?с оне стране“ етничких, соци?алних и верских антагонизама ме?у ?удима. Када се иза имена ?бог“ откри?е овосветско значе?е, т?. истори?ски облик генеричког би?а човека, онда филозофира?е о Богу прелази у испитива?е овосветске зависности ?удског би?а.

Подела религи?е

Посто?е две врсте религи?а, политеистичке религи?е и монотеистичке религи?е.

За политеистичке религи?е (грчки: poli - више, много и theos - бог) карактеристично ?е верова?е у више богова, различита божанства ко?а влада?у различитим секторима природе и ?удског делова?а. Политеизам ?е карактеристичан за старе, природне, паганске религи?е. Политеистичке религи?е су више ритуалне, обредне него теори?ске. Политеистичке религи?е углавном не теже шире?у за разлику од монотеистичких. На?знача?ни?е старе религи?е су биле политеистичке: египатска, старогрчка, римска, одинизам... Готово сви народи на тлу Европе су пре прима?а хриш?анства исповедали разне паганске, природне, политеистичке религи?е. Данас су оне готово ишчезле, изузетак су хиндуизам и племенске религи?е на тлу Африке.

За монотеистичке религи?е (грчки: monos - ?едан и theos - Бог) ?е карактеристично обожава?е ?едног Бога, и то ?е основна разлика у односу на политеистичке религи?е. Друга битна разлика изме?у политеистичких и монотеистичких религи?а ?е у томе што су политеистичке религи?е махом националне религи?е, док су монотеистичке религи?е наднационалне и универзалне (изузетак ?е ?евре?ска религи?а) и у начелу се не ограничава?у на ?едан клан, племе, народ или државу.

У свим монотеистичким религи?ама могу се на?и извесне за?едничке карактеристике. Прва за?едничка карактеристика ?е ве? споменути универзални, наднационални карактер. Друга - све монотеистичке религи?е су откривене, а то значи да су их основали и утеме?или пророци - религи?ски и морални реформатори ко?има се, сваком понаособ, открио, у духу приказао Бог. Тре?а за?едничка карактеристика - све монотеистичке религи?е су сотериолошке (грчки: soter - спасилац) што значи да ?е пророк у исто време и спасилац, избавите? народа. Четврта за?едничка карактеристика ?е противчулно, аскетско и асексуално становиште ко?е заузима?у све монотеистичке религи?е, став?а?у?и духовно изнад матери?алног и телесног, неке чак проглашава?у?и нагоне и страсти за зло. Управо ову страну религи?е оштро су критиковали многи атеистички филозофи и научници, ме?у ко?има су на?познати?и Зигмунд Фро?д и Фридрих Ниче. На?зад, све монотеистичке религи?е су есхатолошке (грчки eshaton - оно кра??е) што значи да према овим религи?ама посто?и кра? света.

Монотеистичке религи?е су хриш?анство, ?удаизам, ислам, a дуалистичка религи?а ?е зороастризам.

Молитва

Главни чланак: Молитва

Молитва ?е успостав?а?е односа с обликом духовнога би?а и претпостав?а посто?а?е трансценденталне силе ко?а човека надилази у сваком погледу, с ко?ом он може ступити у комуникаци?у. Но, код примитивног и површног поима?а религи?е, посебно код природних народа, посто?и опасност да човек сво?е же?е сматра мерилом божанске снаге. Молити значи разговарати с духовним би?ем и задржавати се с ?им, износити сво?а размиш?а?а и осе?а?е и слично.

Жртва

Главни чланак: Мит § Жртва

Жртва ?е посебан облик религиозног исказива?а односа према Богу или божанству у контексту приноше?а дара. Дар ?е у на?чисти?ем облику израз ?убави, ко?а ук?учу?е ?езино узвра?а?е. Код примитивних облика жртвова?а човек може веровати да Бога може присво?ити за себе, поткупити, као што ?е могу?е код ?уди. Уместо жртвова?а Богу човек може пред ?удима славити сво?у величину.

Смисао жртвова?а на неки начин састо?и се у томе да изрази човекову спремност да Богу/божанству дару?е нешто што ?е ?ему посебно важно, свето, као залог отворености према друго?, божанско? стварности и захвалности за властито посто?а?е сре?е.

Свако уда?ава?е од аутентичног по?ма жртве као сусрета с Богом, и то особним, претвара то жртвова?е у маги?ске чини, ко?е губе страхопоштова?е и пред Богом и пред човеком, што у неким примитивним народима води до жртвова?а човека.

Види ?ош

• Секуларна религи?а

Литература

• Harpur, Tom (22. 3. 2004). The Pagan Christ: Recovering the Lost Light. Toronto: Thomas Allen. ISBN 978-0-88762-145-1. CS1 одржава?е: Датум и година (веза)
• Nongbri, Brent (2013). Before Religion: A History of a Modern Concept. Yale University Press. ISBN 978-0-300-15416-0. 
• Morreall, John; Sonn, Tamara (2013). ?Myth 1: All Societies Have Religions”. 50 Great Myths of Religion. Wiley-Blackwell. стр. 12—17. ISBN 9780470673508. 
• Saint Augustine (2013). The Confessions of Saint Augustine. Barbour Publishing, Incorporated. ISBN 978-1-62029-793-3. . (John K. Ryan translator); Image. Augustine, St (1960). The Confessions of Saint Augustine. Crown Publishing. ISBN 978-0-385-02955-1. 
• Lao Tzu; Tao Te Ching (Victor H. Mair translator); Bantam (1998).
• The Holy Bible, King James Version; New American Library (1974).
• Dawood, N. J. (2000). The Koran. Penguin. ISBN 978-0-14-044558-9. 
• The Origin of Live & Death, African Creation Myths; Heinemann (1966).
• Poems of Heaven and Hell from Ancient Mesopotamia; Penguin (1971).
• Selected Work Marcus Tullius Cicero
• United States Constitution
• Barzilai, Gad; Law and Religion; The International Library of Essays in Law and Society; Ashgate. Barzilai, Gad (2007). Law and Religion. Ashgate. ISBN 978-0-7546-2494-3. 
• Borg, J. (2003), ?The Serotonin System and Spiritual Experiences”, American Journal of Psychiatry, 160 (11): 1965—1969, PMID 14594742, S2CID 5911066, doi:10.1176/appi.ajp.160.11.1965 
• Brodd, Jefferey (2003). World Religions. Winona, MN: Saint Mary's Press. ISBN 978-0-88489-725-5. 
• Yves Coppens. Origines de l'homme - De la matière à la conscience. De Vive Voix. . Paris, 2010
• Yves Coppens. La preistoria dell'uomo. Jaca Book. . Milano, 2011
• Descartes, René (1960). Meditations on First Philosophy. Bobbs-Merrill. ISBN 978-0-672-60191-0. 
• Dow, James W. (2007), A Scientific Definition of Religion Архивирано на веб-са?ту Wayback Machine (17. септембар 2018)
• Durant, Will (& Ariel (uncredited)). Our Oriental Heritage; MJF Books. Durant, Will (1997). Our Oriental Heritage: Being a History of Civilization in Egypt and the Near East to the Death of Alexander, and in India, China and Japan from the Beginning to Our Own Day, with an Introduction on the Nature and Foundations of Civilization. MJF Books. ISBN 978-1-56731-012-2. 
• Durant, Will (& Ariel (uncredited)); Caesar and Christ; MJF Books. Durant, Will (1994). Caesar and Christ: A History of Roman Civilization and of Christianity from Their Beginnings to A.D. 325. MJF Books. ISBN 978-1-56731-014-6. 
• Durant, Will (& Ariel (uncredited)). The Age of Faith; Simon & Schuster. Durant, Will; Durant, Ariel (1980). The Age of Faith. Simon & Schuster. ISBN 978-0-671-01200-7. 
• Durkheim, Emile (1915). The Elementary Forms of the Religious Life. London: George Allen & Unwin. 
• Geertz, Clifford (1993). ?Religion as a cultural system”. The interpretation of cultures: selected essays, Geertz, Clifford. London: Fontana Press. стр. 87—125. 
• Marija Gimbutas The Language of the Goddess. 1989. . Thames and Hudson New York
• Gonick, Larry. The Cartoon History of the Universe; Doubleday, vol. 1. Gonick, Larry (1978). The Cartoon History of the Universe: Volumes 1-7: From the Big Bang to Alexander the Great. Crown. ISBN 978-0-385-26520-1. . vol. II. Gonick, Larry (1994). The Cartoon History of the Universe II: Volumes 8-13: From the Springtime of China to the Fall of Rome. Crown. ISBN 978-0-385-42093-8. . W. W. Norton, vol. III. . 2002. ISBN 978-0-393-05184-1. 
• Haisch, Bernard The God Theory: Universes, Zero-point Fields, and What's Behind It All—discussion of science vs. religion (Preface), Red Wheel/Weiser. Haisch, Bernard (2006). The God Theory: Universes, Zero-Point Fields, and What's Behind It All. Weiser Books. ISBN 978-1-57863-374-6. 
• James, William (1902). The Varieties of Religious Experience. A Study in Human Nature. Longmans, Green, and Co. 
• Khanbaghi, A., The Fire, the Star and the Cross: Minority Religions in Medieval and Early Modern Iran (IB Tauris; 2006) 268 pages. Social, political and cultural history of religious minorities in Iran, c. 226-1722 AD.
• King, Winston, Religion [First Edition]. In: Encyclopedia of Religion. Ed. Lindsay Jones. Vol. 11. 2nd ed. Detroit: Macmillan Reference USA, 2005. pp. 7692-7701.
• Korotayev, Andrey (2004). World Religions and Social Evolution of the Old World Oikumene Civilizations: A Cross-cultural Perspective. Lewiston, NY: Edwin Mellen Press. ISBN 978-0-7734-6310-3. 
• Lynn, Richard; Harvey, John; Nyborg, Helmuth (2009). ?Average intelligence predicts atheism rates across 137 nations”. Intelligence. 37: 11—15. doi:10.1016/j.intell.2008.03.004. Приступ?ено 25. 05. 2015. 
• McKinnon, Andrew (2002). ?Sociological definitions, language games, and the "essence" of religion”. Method & Theory in the Study of Religion. 14 (1): 61—83. doi:10.1163/157006802760198776. hdl:2164/3073. .
• Marx, Karl; ?Introduction to A Contribution to the Critique of Hegel's Philosophy of Right”. Deutsch-Franz?sische Jahrbücher. 1844. .
• Palmer, Spencer J., et al. Religions of the World: a Latter-day Saint [Mormon] View. 2nd general ed., tev. and enl. Provo, Utah: Brigham Young University, xv, 294 p., ill. Palmer, Spencer J. (1997). Religions of the World: A Latter-Day Saint View. Brigham Young University. ISBN 978-0-8425-2350-9. 
• Pals, Daniel L. (2006), Eight Theories of Religion, Oxford University Press 
• Ramsay, Michael, Abp. Beyond Religion? Cincinnati, Ohio: Forward Movement Publications, (cop. 1964).
• Saler, Benson (1990). Conceptualizing Religion: Immanent Anthropologists, Transcendent Natives, and Unbounded Categories. ISBN 978-1-57181-219-3. 
• Schuon, Frithjof. The Transcendent Unity of Religions, in series, Quest Books. 2nd Quest ... rev. ed. Wheaton, Ill.: Theosophical Publishing House, cop. 1984. xxxiv, 173. Schuon, Frithjof (1993). The Transcendent Unity of Religions. Quest Books. ISBN 978-0-8356-0587-8. 
• Smith, Wilfred Cantwell (1962), The Meaning and End of Religion
• Stausberg, Michael (2009), Contemporary Theories of religion, Routledge 
• Tillich, Paul (1957). Dynamics of faith. 
• Wallace, Anthony F. C. (1966). Religion: An Anthropological View. New York: Random House. . (p. 62-66)
• (annual). The World Almanac. World Almanac Books. ISBN 978-0-88687-964-8. 
• The World Almanac (for numbers of adherents of various religions), 2005
• James, Paul; Mandaville, Peter (2010). Globalization and Culture, Vol. 2: Globalizing Religions. London: Sage Publications. 
• Noss, John Boyer (1980). Man's Religions (6th изд.). Macmillan. ISBN 978-0-02-388430-6. 

Спо?аш?е везе

• IACSR - International Association for the Cognitive Science of Religion Архивирано на веб-са?ту Wayback Machine (12. ?ун 2017)
• Studying Religion
• A Contribution to the Critique of Hegel’s Philosophy of Right
• The Complexity of Religion and the Definition of “Religion” in International Law
• Major Religions of the World Ranked by Number of Adherents Архивирано на веб-са?ту Wayback Machine (15. ?ун 2008)
• Religion Statistics
• Религи?а на веб-са?ту Curlie (?език: енглески)
• Sociology of Religion Resources
• Video: 5 Religions spreading across the world